Home Актуелно Друштво Станко Стојилковић и даље сања своје Каравуково
Станко Стојилковић и даље сања своје Каравуково ПДФ Штампа Ел. пошта
Написао Радослав Медић   
четвртак, 19 април 2018 09:31

Станко СтојилковићНаучник светског гласа  кога многи цитирају. У Вашингтону остварио многе научне снове


Иако је наша средина мала, она је у прошлости изнедрила многе значајне личности из готово свих области друштвеног живота и културе. О многима од њих се писало и говорило, па су постали познати у нашем окружењу, али су се многи афирмисали и широм бивше Југославије, Европе и света.  
Нема сумње да је један од њих и Станко Стојилковић, рођен 25. августа 1950. године у Каравукову, од оца Стамена и мајке Ане. После завршеног 5. разреда, Стоилковић се са оцем и мајком преселио 1962. године у Сомбор,  где завршава основну и средњу медицинску школу.
Као одличан ђак уписује, студира и завршава  биологију на  Природно - математичком факултету Новом Саду. Након дипломирања био је асистент на Катедри за физиологију. Као човек науке и великог рада, магистрирао је на Природно - метематичком факултету у Београду,  да би потом докторирао у Новом Саду 1983. године и постао доцент на истом факултету. После две године изазови га воде на последокторске студије у главни град САД-а  Вашингтон,  у највећу биомедицинску истраживачку установу на свету, звану Национални институти за здравље, у којима је запослено  40.000 истраживача , чији годишњи буџет износи  невероватних 48 милијарди долара.


Након три године рада у овој престижној светској установи, Стојилковић добија унапређење, а 1992. године постао је шеф Лабораторије за ћелијске гласнике. Велико признање које се додељује само највећим научним ауторитетима.  Био је  први и за сада једини Србин који је добио своју лабораторију  у тој установи за опсежна научна истраживања. Научни ауторитет му је био такaв, да је 2003. године изабран у СРПСКУ АКАДЕМИЈУ НАУКА И УМЕТНОСТИ, што је било изузетно признање за овог,  по природи скромног човека. Седам година касније добио је и почасни докторат на свом Универзитету у Новом Саду, поводом 50 година постојања ове високошколске установе.
-Још увек радим и надам се да ће ме здравље послужити,  како бих могао да довршим истраживачку причу коју сам започео  давне 1974. године. До сада сам објавио око 240 научних радова и 35 књига. Моји радови су били цитирани  близу 10.000 пута од стране  других научника који се баве сличном проблематиком. Крајем прошле 2017. године изашао је чланак у „Недељнику“, у коме тврде да сам међу првих десет научника из Србије по цитираности својих радова, а први међу биолозима. Важније од тога, по подацима моје установе, већ 15 година спадам у сам светски научни врх (то је 2 посто научника), што је предуслов да би  се сачувало  радно место у установи у којој радим  – казује с поносом  Стојилковић.
Никада професор Стојилковић није за све ове године заборавио одакле је поникао.  
-Моја  истраживачка лабораторија је одувек била отворена за научнике из Србије. До сада је 15 истраживача из наше земље у мојој лабораторији  завршило своје  последокторске студије, уз  још двадесетак студената који су неко време  били моји гости овде. Сарађујем са Универзитетима у Новом Саду и Београду, а редовно посећујем  Сомбор , град мог детињства,  где имам доста пријатеља. Једино сам изгубио везу са својим родним  Каравуковом и људима у њему - с тугом објашњава професор  Стојилковић.
Стоилковић је пошао  у Основну школу „Бора Станковић“ у Каравукову 1957. године, а учионица му је била у згради тадашњег  Црвеног крста у Улици Жарка Зрењанина. Учитељ му је био Аца Станковић. У петом разреду, разредни старешима му је био наставник географије Ратко Ристић. Породица Стоилковић се 1962. године преселила у Сомбор.  
-Памтим када сам дошао у Сомбор,  како су се моји ђачки другови смејали мом врањанском говору. Никако  нису могли разумети  како неко ко не уме правилно да говори српски,  истовремено може да буде најбољи ђак у школи. У годинама сам када ми се све чешће враћају слике из детињства и када покушавам да себи разјасним шта је то што сам понео из Каравукова, што ми је помогло да отворим врата која  су остала  затворена многим из мог окружења. У тим саморазмишљањима увек  завршим  са закључком да своју креативност дугујем свом Каравукову и школи коју сам похађао. У моје време Каравуково са својом школом било је права средина за одрастање,  а ратарска логика живота добра основа за разумевање природе и усмерење ка природним наукама - закључује Стојилковић.  
Професор Станко Стојилковић, после пуне четири деценије,  посетио је 2016. године своје Каравуково. Нажалост, никога он није познавао, а ни они њега. Свратио је до своје родне куће, где га је љубазно примио садашњи газда. Нажалост, нико му се није нашао при руци да га одведе до Основне школе коју је силно желео да види.  Школа је стицајем оклоности баш тога дана била затворена, па није могао ући у њу, да се још једном присети догађаја из свог раног детињства који су му се дубоко урезали у сећање.
Надамо се, када следећи пут буде долазио из Вашингтона, да ће бити  боље среће и бити дочекан другачије, лепше и свечаније, јер, иако је успео у великом свету, он је остао чврстим нитима везан за своје родно место Каравуково, одакле је кренуо на своје велико научно путовање које још није завршио. Такав човек као што је Станко Стојилковић, заслужује више пажње и много поштовања за оно што је урадио у свету науке, а да се при том ниједног тренутка није одрекао свог родног места.
приредио Радослав Медић

 

Последње ажурирано четвртак, 19 април 2018 09:34
 
© 2018 Наше новине. Сва права задржана.
Joomla! је Слободан софтвер објављен под GNU/GPL Лиценцом.