Home Актуелно Хроника Време испуњено уметношћу
Време испуњено уметношћу ПДФ Штампа Ел. пошта
Написао Урош Меселџија   
среда, 25 јул 2018 18:04

Сусрети:Стјепан Перишкић,вајар из Бача. Прва особа која је препознала моју склоност ка уметношћу била је некадашња директорица Основне школе у Дероњама Невена Нерић-Први јавни рад биста Др Младена Стојановића-За ираду спомен обележја у Бачу користио сам мотиве Бачке Тврђаве и оскрнављених ликова

Само онај ко зна шта жели,може да дође да циља.Такав је Стјепан Перишкић,вајар из Бача.Знао је Стјепан од „малих ногу“ шта жели и у томе је истрајао упркос добронамерним саветима  свога оца који је му је говорио да се од уметности не може лагодно и сигурно живети.Данас ,када је иза њега више од пет деценија уметничког рада Стјепан каже да би поново кренуо истим путем иако је временом и сам схватио да је уметнички хлеб онај са „седам кора“.
У разговору за „Наше Новине“ присећа се Перишкић школовања у Дероњама,Оџацима ,Сплиту и Новом Саду .Присећа се Сплита у ком је од 120 пријављених изабран међу 17 у средњу уметничку школу и дана када се у овом граду,због љубави према уметности, хранио у просторијама Црвеног крста.Кроз смешак каже да му је отац купио бонове за ручак у овој установи,а да је доручковао и вечерао оно што му у пакету пошаљу од куће.Прича нам Стјепан и о пензионерским данима које крати уметношћу која га испуњава и чини срећним.
-Прва особа која је приметила моју склоност ка уметности била је директорица Основне школе у Дероњама Невена Нерић која је моје родитеље саветовала да ме упишу у неку од уметничких школа.Због лоше материјалне ситуације мој отац,који је школовао троје деце, донео је одлуку да се упишем у Текстилну школу у Оџацима.Испунио сам очеву жељу али накратко пошто сам Текстилну школу напустио након првог полугодишта.Након те кратке образовне епизоде у Оџацима одлазим у Сплит у ком завршавам средњу уметничку школу-вајарски смер,а касније и педагошку-ликовни смер у Новом Саду каже Перишкић.


Присећа се саговорник „Наших Новина“ свог првог јавног вајарског рада, спомен бисте Др.Младену Стојановићу,која и данас стоји у парку у Младенову,и речи књижевника Младена Ољаче који је пред окупљеним грађанима рекао да је то најверодостојнија биста народног хероја са Козаре која је извајана у тадашњој Југославији.
-После речи које је Ољача изговорио пришао ми је тадашњи председник Покрајинске владе Никола Кмезић и рекао ми је да ћу бити ангажован и на изради прве следеће јавне бисте која буде рађена у Војводини.Оно што ми је тадашњи високи функционер рекао испунило се након пола године када сам ангажован да у Новом Жеднику радим бисту великом хуманисти и учеснику револуцинарног покрета Др Милану Бикару.Тако је кренуло,а ко зна како би било да није било похвалних речи од стране песника Младена Ољаче-каже вајар из Бача који је у току, више од пет деценија уметничког стваралаштва био ангажован на изради многобројних бисти истакнутих револуционара и бораца али и бисте Светог Саве,песникиње Десанке Максимовић...
Као и сваки прави уметник Стјепан Перишкић невољно је одговорио на питање „Наших Новина“која му је биста најдража.
У све оно што сам радио уложио сам доста енергије,знања и креативности.Због тога ми је свако моје дело подједнако драгоцено и драго.Ако баш морам да бирам онда бих се одлучио за спомен бисту незнаном партизанском борцу у Визићима ,која је откривена 13.октобра 1984 године поводом годишњице ослобођења бачкопаланачке општине.Ова биста је мој најверодостојнији уметнички израз пошто је,за разлику од других, нисам радио према фотографији.Биста незнаном борцу, у коју сам уткао снагу,борбеност и пркос на прави начин осликава моје поимање вајарства-каже нам Перишкић и додаје да му је драго што јавне бисте које је деценијама вајао и дан-данас стоје на местима на којима су постављене.
-Сваком уметнику је драго кад види своје дело које одолева времену.Нажалост многе бисте у бронзи које сам радио за надгробне споменике су украдене и продате у бесцење.Жалосно је да неко скрнави надгробне споменике због материјалне користи коју стекне продајом бронзе.Жао ми је породица које су те бисте подсећале на њихове најмилије –каже са сетом у гласу Перишкић.
Разговор са вајарем из Бача завршавамо причом о његовом последњем делу, спомен обележју борцима и грађанима општине Бач који су животе изгубили у ратовима од 1990 до 1999 године,а које је откривено на Видовдан ове године.
-Чињеница да сам становник Бача,а да сам ангажован на изради спомен обележја мојим суграђанима који су изгубили животе у ратовима од 1990 до 1999 године за мене је представаљала велику одговорност која је трајала све до момента кад су потпредседник Скупштине АП Војводине Дамир Зобеница и Борислав Антонић,председник општине Бач открили спомен обележје.Приликом израде спомен обележја, које је подигнуто понајвише захваљујући ангажовању Снежане Модић,председнице Удржења Српских ратних ветерана општине Бач и подршци локалне самоуправе и председника општине Борислава Антонића,користио сам мотиве Бачке Тврђаве и оскрнављених ликова у црвеној боји.Волео бих да се дешавања из деведесетих никад нису десила и да нисам дошао у ситуацију да вајам спомен обележје својим суграђанима.Нажалост она су се збила ,а спомен обележје ће и након нас бити неми сведок једне трагичне странице у историји нашег места-рекао је Стјепан Перишкић,новинар,наставник ликовног,а пре свега вајар који пензионерске дане крати и испуњава уметношћу.

 

Последње ажурирано среда, 25 јул 2018 18:07
 
© 2018 Наше новине. Сва права задржана.
Joomla! је Слободан софтвер објављен под GNU/GPL Лиценцом.